...............................ISTRAŽIVANjA u IKONI

Stražite, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš (po Mat. 24,42).

 

A on zbacivši sa sebe haljinu svoju ustade i dođe k Isusu.

 I (...) reče mu Isus: Šta ćeš da ti učinim?

 A slijepi mu reče: Ravuni! Da progledam.

 A Isus reče mu: Idi vera tvoja pomaže ti.

 I odmah progleda i ode putem za Isusom.

(po Marku 10, 50-52)

 

 

Živeti u skladu sa Svetim pismom, odnosno pristupati aktivno i stvaralački živoj reči Jevandjelja radi sopstvenog ostvarenja, otkriva nam da ikona jeste i mora biti živa. Ikona je suživot i pomaže našem oživljavanju i ostvarenju zajednice sa Bogom. Samo detaljno sozercanje ikone (misaono duboko utemeljen razgovor sa slikom) dovodi do kreativnih i plodonosnih otkrića posmatraču. Isti odnos ikonopiscu daruje kreativna i istinita ikonografska rešenja. Dakle, ikonopiscu je ikona poistovećenje sa životom. Njom se gladuje i njom se hrani, ona je suza i radost, vera i nada, njom se umara i odmara. Ona je put kojim se traži i siguran put kojim se može pronaći.

 

Navešćemo neka uporišta koja opravdavaju istraživanje u ikonopisu. S obzirom na to da ikona nosi Tajnu koja nije spoznajna čoveku u potpunosti, njen sadržaj nije konačan niti iscrpljen. Ikona, zato, dopušta dopune i u izvesnom smislu izmene. Svaki čovekov dublji korak u njen sadržaj otkriće mu novu reč, novi izraz i novu sliku.  Vera i svest o sopstvenoj nemoći spoznavanja sveukupnosti ikone motivišu želju ikonopisca, kao i onog koji se pred ikonom moli, za produbljenjem odnosa sa Tajnom. U saglasju sa Jevandjeljima ovakva težnja može odvesti do plodonosnih rešenja. Sa druge strane, novi svetitelji donose nove ikone (život Crkve postoji sada i u budućnosti, kao i u prošlosti i pokretan je Duhom Svetim, a to znači da kako su duhovna vidjenja bila moguća u prošlosti ona su moguća i danas i sutra). Dakle, ikona nije konačna niti jednom za sva vremena okončana u svom slikovnom delu. I na kraju sam čin prenošenja (kopiranja) ikone uvek će samim sobom uneti deo savremenosti onog koji kopira, deo njegove ličnosti i stepenik na kome se nalazi na svom putu oboženja (da tako kažemo, ikonopisac nije, niti može biti, objektivan  foto-aparat - uostalom, to i nije cilj ikonopisca, niti se sam čin kopiranja može shvatati u njegovom bukvalnom smislu).

 

Do ovog poglavlja bavili smo se čitanjem ikone, a sada ćemo pokušati da porinemo u postupak nastajanja. Tehnološki postupak smo objasnili u odeljku Pisanje-Tehnologija ikone, te nam preostaje tematsko-teološka spoznaja nastanka (Ikona, pisanje, čitanje i sozercanje ikone sa teologijom ikone, Ocokoljić, 2004. Beograd). Istraživanje po dubini može razrešiti ovaj problem. Put stvaranja, jezik ikonopisca usaglašava se sa vremenom življenja i dosadašnjim spoznajama (jednostavni, uočljivi već na prvi pogled, dokazi jesu izmene odeće u prikazima svetitelja ili zamena svitaka sa ikonopisanjem knjige u ruci svetih, a složeniji u istraživanjima kompozicije ikone, primer SVETA TROJICA, Rubljov). Takav jezik je prepoznatljiviji savremenom čoveku. On nigde i ni u jednom trenutku ne narušava osnovnu Poruku, već teži prodiranju do njene suštine. Dakle, jezik se prilagodjava osnovnoj Poruci ističući njenu Istinu u prvi plan. Rukopis ikonopisca tako ostaje jedno od sredstava spoznaje. Pogledajmo u duhu ovakvih razmišljanja, rukopisno različite prikaze koji ipak zadržavaju suštinske crte Gospoda našeg na sledećim ilustracijama.

 

 

 

 Ikonopisanje lika Isusa Hrista kroz vekove

 

6. do 11. vek

 

   

     .......

 

15. vek, Prep. Andrej          17. vek, Emanuel Canes        2o. vek, zograf Jugoslav

 

Temelj tematsko-teološke postavke ikone jeste jevandjeoska Poruka koju grade: istorijski dogadjaj i Poruka Gospoda Isusa Hrista (Veliki praznici, žitijske ikone, akatistne ikone...). Metod gradjenja ikone jeste objedinjenje i vizuelizacija ova dva momenta. Sadržaj ikone iskazuje se u ravnoteži ova dva sastavna dela. Ponekad preovladava jedan, a ponekad drugi. Likovnim umećem lakše je, naravno, prikazati istorijski zapis i dogadjaj, dok pri iskazivanju duhovnog nastaju izvesne teškoće. U tom smislu, presudno pomaže simvolika sa likovnim elementima koji su joj u službi (ideju možemo predstaviti samo simvolom). Danas ikonopis, težeći i podležući izvesnoj dopadljivosti, sve više uplivava i podleže zahtevima prikazivanja lepog na uštrb zahtevima prikazivanja uzvišenog (vidi estetika u mojoj knjizi, op. cit). Sve prisutniji iskaz lepog u smislu mekanih prelivanja tonova i senčenja vodi ikonopis u prikaz telesnog (prirodnog), odnosno samo jednog sastavnog dela ikone. Kao da samo još originalni crtež ranohrišćanskog vremena (sličnost) može spasiti ikonu. Danas je zaboravljena čuvena misao nepoznatog apologete iz 2. veka koji u pismu nekom Diognetu opisuje hrišćane: "Oni žive u telu, ali ne po telu". Isto to kaže i sveti Pavle u Poslanici Rimljanima (8,12) "Tako, dakle, braćo nismo dužni telu da po telu živimo". Kako se izbaviti i prevazići navedenu zamku koja se, uostalom, ne pojavljuje prvi put u ikonopisu (barok)? Nama se čini da samo transparentni, laki, slični fresko nanosima (vidi Sopoćansku fresku) slojevi ikonopisanja jajčanom temperom mogu nas izvesti iz ovih navedenih zamki. Primer ovakvog izobražavanja jesu ikone novgorodske škole na kojima se može uočiti podloga. Isto tako, samo ispravno rasprostiranje isijavanja ikono svetlosti, a to znači centrično od lika, može pomoći. Uspešan prikaz isijavanja svetog povratiće ikoni osnovni smisao. Ikonopisac se trudi da dematerijalizuje materijalno. Sve ono što na bilo koji način sprečava izražavanje i prikazivanje duhovnog vredi ili promeniti ili ukinuti unutar prikaza. Ikonopisca interesuje prevashodno ideja, a zatim pojava. On misli i izražava se idejom. Trud ikonopisca iskazuje se što boljim i bližim prikazom nepromenljive Istine (koliko je to sama Istina dozvolila).

Mi znamo da je svaka ikona Hristocentrična. Pri prikazu svetih takođe uočavamo dva elementa koji ga grade: portret istorijske liččnosti i eshatološka imaginacija svetosti te ličnosti. Dakle, dva elementa koji proizlaze iz dve prirode Gospoda našeg.

 

Bez sveukupne istine, teško opstaju one delimične. U saglasnosti sa ovim stavom izvršili smo predlog-analizu strukture svih Velikih praznika. Kada je dominantna strukturna linija slike jasna tada je i poruka slike jasno čitljiva, odnosno ne pokazuje znake dvoumljenja. Kod svih dvanaest praznika pokušaćemo da damo strukturnu postavku pomoću jedne dominantne vertikalne linije koja je nosilac simvola hrišćanstva i proizlazi iz oblika krsta. Vertikala krsta objašnjava silazak Božije energije do nas i naš put, uzlazak ka Njemu. U našim strukturnim analizama ikona Velikih praznika uočićemo dominantnost upravo ove vertikale.

 

    Mati Božija     sv. Jovan Bogoslov

                     Isus Hristos

                       Raspeće

 

U kompozicijskom smislu ikonu Raspeće grade sledeće vertikale: dominantna vertikala, odnosno stub krsta i dve vertikale levo i desno od nje sa neznatnom povijenošću jer su Mati Božija i sveti Jovan Teolog priklonili svoje glave i telo Raspeću. Svi praznici se, dakle, mogu graditi po navedenom principu dominantne vertikale koju čine po hijerarhiji: SUŠTINA i DEJSTVO SVETE TROJICE (simvol), a u našem tekstu u grafičkom prikazu i i SVEDOČANSTVO (događaj) u grafičkom prikazu .

U opis je uključena i ikona Tajna večera, pošto ovaj prikaz redovno vidimo na ikonostasu.

 

 

 

 

Blagovesti

 

     SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

  VOLjA I DELOVANjE: "Posla Bog andjela Gavrila..." (po Luki 1,26). Blagodat svetog    Duha (arhandjel Gavrilo),

     Blagodatna Marija (svedočanstvo: dobrovoljno prihvatanje).

 

 

Rodjenje Isusa Hrista

 

    SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

   VOLjA I DELOVANjE andjeli (dejstvo), "... jer vam se danas rodi spas, koji je Hristos  Gospod"

(po Luki 2,11),

     Isus Hristos (beba u kolevci) i Mati Božija, prep. Josif i svedoci pastiri (svedočanstvo: Rodjenja Spasa).

 

 

Predstavljanje u hramu

 

    SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

VOLjA I DELOVANjE    "...i njemu bješe sveti Duh kazao da neće vidjeti smrti, dok ne vidi Hrista Gospodnjeg" (po Luki 2,26), blagodat svetog Duha (dejstvo),

       Isus Hristos (Mladenac) i sv. Simeon Bogoprimac (svedočanstvo: sjedinjenje Starog i Novog zaveta).

 

 

Krštenje Isusa Hrista

 

   SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

VOLjA I DELOVANjE  "Ti si sin moj ljubazni, ti si po mojoj volji" (po Luki 3,22),

blagodat svetog Duha (golub), (dejstvo),

        Isus Hristos i sveti Jovan Krstitelj (svedočanstvo: krštenje)

 

 

 

Preobraženje

 

   SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

  VOLjA I DELOVANjE "Ovo je sin moj ljubazni, njega poslušajte" (po Luki 9,35), blagodat svetog Duha (mandorla, proroci, dejstvo) i IC XC,

     tri apostola (svedočanstvo: svedoci u nemoći).

 

 

Podizanje svetog Lazara

 

    SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

VOLjA I DELOVANjE "Oče, hvala ti što si me uslišio" (po Jov. 11,41), blagodat svetog Duha (dejstvo),

            Isus Hristos i sveti Lazar (svedočanstvo: čudo Gospoda našeg).

 

 

Ulazak u Jerusalim

 

            SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

       VOLjA I DELOVANjE "Ne boj se kćeri Sionova, evo car tvoj ide sjedeći na magaretu" (po Jov. 12,15), blagodat Svetog Duha (dejstvo),

          Isus Hristos na magaretu pred Jerusalimom (svedočanstvo: potvrda starozavetnog proroštva).

 

 

Raspeće

 

      SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

              VOLjA I DELOVANjE blagodat svetoga Duha (desjstvo)

        Isus Hristos na krstu - u dnu pećina sa Adamovom lobanjom (svedočanstvo: razapeti).

 

 

Silazak u ad

 

     SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

       VOLjA I DELOVANjE blagodat svetog Duha (mandorla, dejstvo) i IC XC,

             Isus Hristos u adu (svedočanstvo: pobeda pakla).

 

 

Vaznesenije Isusa Hrista

 

        SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

              VOLjA I DELOVANjE blagodat svetog Duha (mandorla, dejstvo) i IC XC

              Mati Božija sa apostolima (svedočanstvo: svedoci).

 

 

Sveta Pedesetnica

 

    SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

             VOLjA I DELOVANjE "Kao što Otac posla mene i ja šaljem vas... primite Duh Sveti"  (po Jov. 20,21-22) i  "I kada se navrši pedeset dana bijahu zajedno svi apostoli" (po Mat. 2,1),   blagodat svetog Duha (plameni jezici),

      apostoli (svedočanstvo: primanje blagodati).

 

 

Uspenije Presvete Bogorodice

 

    SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

   VOLjA I DELOVANjE blagodat svetog Duha (mandorla , dejstvo) i IC XC sa povijenom dušom Mati Božije,

    odar sa telom Mati Božije i apostoli (svedočanstvo: sahrana).

 

 

Tajna večera

 

    SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija,

 

    VOLjA I DELOVANjE blagodat svetog Duha (dejstvo) i IS HS,

               apostoli (svedočanstvo).

 

 

SVEMOGUĆI U TRI IPOSTASI (SVETA TROJICA): suština i energija ikonopišu se pomoću devet krstoliko rasporedjenih linija sa proširenjem na svojim krajevima. U zavisnosti od koncepcije prikaza one mogu varirati i ponekada se svesti na tri linije sa polazištem u vrhu ikone. Uvek se nalaze u gornjem delu ikone iznad prikaza svedočanstva.

 

     ili      

 

Izgled linija volje svete Trojice

 

   Blagodat Duha Svetog slika se u zavisnosti od pojave i dejstva, već kako je zapisano u Jevandjeljima (vidi Javljanje Duha Svetog u Sozercanje ikone, op. cit.).

 

  Svedočanstvo ikonopišemo prema opisu iz Svetog Pisma.

 

Produbljavajući istraživanja u ikonopisu neophodno je usmeriti se na likovne elemente, odnosno kompoziciju likovnih elemenata (odnosi forme, boje, tamno-svetlo, valera, ekspresije...) unutar ikone. Pre tog uranjanja skrenućemo pažnju na neke paralele ikonopisa sa likovnom umetnosti. Stav da je moderna umetnost otudjena i bez dodirnih tačaka sa ikonom, kao i predvidjanja njenog skorog kraja (predavanje oca Luke, igumana Cetinjskog manastira, u Vrnjačkoj Banji, februara 2002. godine) čini nam se preoštrim. Mi smo skloniji da sagledavamo tok sazrevanja likovnih umetnosti u odnosu na ikonu. Naš stav je da se likovna umetnost kreće putem do potpunog sjedinjenja sa ikonom, kao jedinog njenog ishodišta. Ovaj proces sjedinjenja prolazi kroz temeljne provere što ponekad odvodi i na zaobilazne i pogrešne puteve. Uostalom, i sama ikona je imala takvih iskušenja kojih se i danas nije u potpunosti oslobodila (uticaj i upliv baroka u ikonopis, kao i tendencija preovladavanja lepog nad uzvišenim). Prve korake prema ikoni možemo sagledavati u impresionizmu koji oslobadja svetlost od predmeta (svetlost kao nezavisnu pojavu unutar likovnog prikaza, Božiju svetlost, unutrašnju svetlost svetog, ikona poznaje od samih svojih početaka: kao što znamo ona se prikazuje pozlaćenom površinom), zatim kubizam koji izbacuje iluziju treće dimenzije i služi se izmeštanjem tačke sagledavanja, odnosno pomaže se sa više tačaka sagledavanja prostora i objekata u njemu, kao i aksionometrijskim sagledavanjima (dvodimenzionalnost na ravnoj slikanoj površini je istina koju je ikona od početka sjedinila svom izražavanju) i dalje u nekim svojim iskazima apstraktno slikarstvo koje  ukida život senki i oslobadja boju od predmetnosti (boja na ikoni je u potpunosti oslobodjena od predmetnosti ima bogato izražen jezik simvola i u tom smislu dejstvuje samostalno). U srpskom slikarstvu takodje možemo pronaći paralele. Istraživanja pokreta Medijala u smislu  "pan-slike" ("sveobuhvatna" slika Leonida Šejke sa njegovom centričnom  postavkom "kadisa"), danas se to slobodno može reći, direktno proističu i imaju veze sa poznatim kompozicijskim postavkama žitijske ikone.

 

Putem likovne celine obrazuje se tematska celina (Andre Lot je podelio likovno delo na likovnu i tematsku celinu i ustanovio da likovna celina opstaje ispravnom primenom likovnih elemenata). Ovo shvatanje usmerava naše istraživanje: POSTAVLjANjE NOVIH ODNOSA MEDJU LIKOVNIM ELEMENTIMA UNUTAR IKONOPISA. Uspostaviti nove odnose ne znači otkriti Istinu, niti išta više od već spoznatog i datog, već postaviti suštastvenije i jasnije ovovremenom čoveku jevandjeosku Poruku i osloboditi ikonu svih onih elemenata koji odvlače pažnju od Istine (kao pokušaji u novim muzičkim interpretacijama ili literarnim tumačenjima Jevandjelja). Stavovi "Slika zamenjuje nepismenima knjige" svetog Vasilija Velikog i ikone se nalaze u hramovima  "radi poučavanja u veri onih koji ne znaju i ne mogu čitati Sveto Pismo" svetog Nila Sinajskog, sigurno su ispravni, ali danas ne bi trebali biti presudni i odredjujući za ikonu. Pedagoško-informaciona dimenzija ikone, koju je zahtevala velikobrojna nepismenost srednjeg veka, danas ne mora biti u središtu pažnje (narativnost ikone). Mi težimo da sa dimenzijom svedočanstva usaglasimo dimenziju duhovnosti. Mi, takodje, znamo da ovaj stav ne treba shvatiti doslovno, pošto je ikona-slika više puta iznela na videlo veće Tajne od reči. Svedočenje u smislu istorijskog dogadjaja ne mora više biti centralna tema ikone. Život Isusa Hrista je divan i radostan i dokazuje pobedu dobra i ljubavi nad zlom i surovošću. U ikoni čovek pronalazi utehu, radost i podobije. Ikona, zbog toga treba da sadrži element emotivnog, odnosno motivaciju za otvaranje njegovog srca. Mora u potpunosti biti jasno čitaocu ovih redova da ikonopisac koji istražuje unutar ikonopisa uvek uzdiže oči duše ka prvoobraznom liku i um uznosi na ono što je neshvatljivo, kako poručuje Žička beseda svetog Save o Pravoj veri, da svaki njegov kreativan korak mora biti proveren i usaglašen sa jevandjeoskom Porukom, kao što je i samo njegovo nastojanje da se ikono-poruka sjedini prisnije i dublje srcu vernika.

 

"Stražite, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš" (po Mat. 24,42) jeste zakon ikonopiscu dok ikonu sozorceva, priprema se za ikonopisanje, moli, posti i ikonopiše, uskladjen i smirenjem prisajedinjen crkvenom predanju.

 

 

 

.............................ANALIZA IKONE

"Videh ljudski lik Božiji i spase se duša moja"

sveti Jovan Damaskin

 

 

U saglasnosti sa prethodnim razmišljanjima donosimo nekoliko predloga i analiza predloga kompozicijskih rešenja na ikoni.

 

Blagovesti

 

Na gornjem delu ikone vidimo i čitamo izvor zraka blagodati usmeren na Djevu Mariju. Na desnoj strani je Arhandjeo Gavrilo sa razvijenim krilom koji je upravo došao, koji je upravo doneo vest, u pokretu blagoslova kako stoji pred onom koja će primiti vest da će roditi Sina. Na levoj strani ikone Bogorodica sedi na prestolu (ona će postati Svecarica) sa podignutom rukom u znak iznenadjenja pred Nebeskom silom i zatečenošću pri predenju (u levoj ruci je klupko). Iznenadjenje, ljudski gest, ograničava se na ruku, jer cela njena figura odaje Božansku smirenost. U momentu primanja Poruke i saglašavanja sa njom Devojka Marija prima blagoslov Duha Svetog i ostaje trajno prožeta njim. Njena svetost iskazuje se statičnom pozom, mirom i postojanošću. Primetimo da se vreme, na ovoj ikoni, saglasno sa prethodno iznetim značenjima prikaza, briše jer se istovremeno prikazuju trenutni dogadjaji i oni koji će uslediti. Iznad prestola je velum, dakle dogadjaj se odvija u zatvorenom prostoru i ukazuje na intimnost i posebnost. U pozadini arhitektura u aksionometrijskom prikazu. Linije obrnute perspektive unose nas u ovaj sveti dogadjaj.

 

Blagovesti, zografa Jugoslava. Predavanje i primanje blagoslova ikonopisano je po Predanju, simvolima, odnosno geometrijskim crvenim linijama. Proširenja na njihovim krajevima preuzimaju simvoliku obrnute perspektive, odnosno širenje Poruke od ikone prema posmatraču jer je arhitektura ukinuta i zamenjena apsolutnom čistinom, odnosno belom površinom. Ikona zadržava title i oreole. Na ikoni su prisutni Arhandjeo Gavrilo i Mati Božija. Tematska suština ikone je DONOŠENjE I PRIMANjE BLAGE VESTI.

Arhandjeo Gavrilo: u prvi plan ističe se njegov atribut nebeske sile: krilo. On krilom obuhvata Djevu Mariju, dakle poruka je preneta. Po vertikali, andjeo je u gornjoj sferi slikan transparentnim i vazdušastim bojama, dok se vrh (kraj) krila slika teškim, neprovidnim, kontrastnim umbrama (zemlja) kojima se iskazuje njegov silazak do čoveka (obuhvatanje  Blagodatne Marije, prisvajanje, zagrljaj objašnjavaju prenošenje Poruke sa neba na zemlju). Bogorodica u sedećem položaju, sa desnom rukom podignutom u znak iznenadjenja zadržava identičnu simvoliku. Da se dogadjaj dešava u našem prostoru i vremenu objašnjava podloga na kojoj su noge Devojke Marije i njeno sedenje. Pozlata ostaje samo u oreolima, dok pozadinu ispunjava bela boja. Tako je dimenzija prirodnog prostora ograničena na podlogu na kojoj su noge Bogorodice i ostavlja prostor za unošenje složenije simvolike, odnosno bele površine, jasne, nevine, apsolutno čiste i bezgrešne kao predstavnika dimenzije svetih. Bela boja najbolje u sebi sadrži vanprostorno i vanvremeno, odnosno apsolutno i večno.

Preklapanje, kao likovni element koji ikonopis uglavnom ne primenjuje s obzirom na ta da uvek prikazuje punu istinu, ovde je primenjeno ispred tela andjela i uvodi nas u Tajnovitost Nebeskih sila. Andjeo se pojavljuje, našem umnom vidjenju, samo onoliko koliko je to Bog odredio.

 

Šta je izostavljeno na našoj ikoni u odnosu na dosadašnje prikaze: pokret ruke kojim andjeo blagoslovi Djevu Mariju. Blagoslov je dvojako prikazan na tradicionalnom prikazu i kroz pokret andjela i preko zraka iz segmenta mandorle - geometrijski, pa se izostavlja kao udvojen. Arhitektura, presto i velum jesu narativni elementi i njihovo izostavljanje ne narušava osnovnu ideju ikone Blagovesti. Ovim pročišćenjima ikona dobija na jasnijem i usredsredejenijem iskazivanju osnovne Poruke. Pažnja posmatrača i onog koji stupa u molitveni odnos sa ikonom ne luta u detaljima, već se direktno usmerava na Poruku. Izostavljanje ovih narativnih detalja neće uvesti ikonopisca u slikanje samo eshatološke ravni, jer se ovakvim prikazom uravnotežuju svedočanstvo i simvoli suštinske poruke.

Šta se dešava sa simvolom (u ovom slučaju krilo)? Simvol više nije statičan i samo opisan, već postaje aktivan (podsećamo: ideju ikonopisac iskazuje svetom simvola).

 

 

                                  

                                         

Blagovesti, 14. vek, Carigrad (Ohrid)                                       VIDI: Blagovesti, zograf Jugoslav, 60 x 40, 2004.g

 

 

 

Sveta Petka

 

 

VIDI: Sveta Petka, zograf Jugoslav, 60 x 48, 2003. godine

 

 

 

 Kako dopreti do duše vizantijske umetnosti: unutarnjeg isijavanja svetlosti svetog? Materija i oblik ograničavaju naše sagledavanje svetlosti. Kada se svetlost oslobodi od ova dva ograničenja ona postaje nematerijalna i bez oblika. Ona postaje prožimajuća i stvaralačka Božija svetlost. Kako se navedeno oslobadjanje dešava objašnjava nam ikona. Opisanu svetlost mi možemo predstaviti samo pomoću simvola, a simvol, na ikoni, je pozlaćena površina koja uokviruje ikonopisani lik. Tada prirodna svetlost postaje tama, a unutrašnja svetlost obasjava istiniti svet čineći nam ga spoznatljivim. Mi smo skloni da ovo pitanje ikonografa rešavamo izvorima lociranim na licu, na atributima svetih i generalno jednom centričnom vertikalom, s obzirom na to da u centru scene moraju biti razmešteni i suštinski objekti, kao i obrnutom perspektivom koja čini da, tu prisutna dinamika, izaziva i podvlači utisak iskoračenja prema gledaocu. Uspešnost prikazivanja isijavanja Božanske svetlosti prema svojim stvorenjima je ipak nešto najlepše što umetnik svojim darom od Boga može iskazati. Mi smo, što se uočava na reprodukcijama, ponekada umesto pozlate iza lika koristili apsolutnu belu boju (vidi simvolika boja, op.cit.). Ovde ćemo dati, takodje, jedan primer-predlog i jedan od mogućih načina iskazivanja unutarnje svetlosti ikonopisanog, a bez pozlate. Navedeni primeri-predlozi mogu se ikonopisati i sa pozlatom (tradicionalno) što neće promeniti suštinu izraza niti poruke. Za prikaze sa više ličnosti, u tehničkom smislu, gde i kako ikonopisac postavlja unutrašnju svetlost, ne postoje precizna uputstva. Možda bi analize ikone i centrična postavka sa osnovnom vertikalom mogli u tom smislu pomoći.

 

Na reprodukovanoj ikoni Sveta Petka korišćena je crvena boja koja preovladjuje na ikoni. Simvolika i povezanost crvene boje za mučeništvo nam je poznata. Navedeni primer pokazuje kako se primenjuje dominantna boja - simvol, kako je u službi prikazanog svetog i kako pomaže razrešenje problema unutarnjeg isijavanja svetog.

 

Posebno želimo da naglasimo da, u slučaju dopojasnog prikazivanja svetog, ikonopisac mora obratiti pažnju da se njegov zadatak ne sadrži samo u prikazivanju isijavanja svetlosti jedino iz lika, već isijavanje mora proširiti na celinu prikaza. Unutrašnju svetlost imaju i jevandjelje i krst (najčešće u rukama svetih) i pokret blagosiljanja. Dakle, princip prenošenja Poruke od ikone prema gledaocu mora se primeniti na celinu. To se ostvaruje prikazom isijavanja. Isijavanje mora biti prisutno i na drugim ikonama (praznične, žitijske, akatistne...), odnosno one koje sadrže više ličnosti. Ovako se ostvaruje jedistvo celine, odnosno svete scene. Isijavanje ima izvor, skoro po pravilu centrično po vertikali. Navedenu vertikalu može narušiti prisustvo Božije ruke u uglu ikone, kada i ono zahteva specifična razrešenja svetlosti (vidi mandorla op. cit).

 

Zadatak nimalo lak, ali uvereni smo da će molitva i ispravan stav prema ikoni biti od velike koristi ikonopiscu. Dakle, prikazi dogadjaja postaju jedinstvene celine iz Eshatona, kao pri prikazivanju pojedinačnog svetog, pa tako i ikona kao svetinja pronalazi svoje mesto iz Eshatona u ovome svetu (podsećamo da centrična vertikala gradjenja ikone proističe iz osnovne kompozicijske postavke: krsta - vidi Istraživanja u ikonopisu).

 

 

 

Raspeće

 

Najraniji primer ikone Isusa Hrista sa zatvorenim očima jeste ikona Raspeće (Sinaj, 7. vek) kojima se nagoveštava njegova patnja po telu na krstu. Tokom srednjeg veka ovaj izraz patnje će preovladati, odnosno ljudska priroda koju je na sebe uzeo Isus Hristos postaje dominantnija u ovom prikazu. Dakle, zajedno sa ukupnom predstavom tela u ikonoporuci preovladava ljudska priroda. Nas interesuje kako pronaći ravnotežu u ovoj predstavi i iskazati potpunije dve prirode Isusa Hrista na krstu?

 

Raspeće kroz vekove

 

         

      

 

Sinaj, 8. vek                       Studenica, 13. vek                     Ohrid, 13. vek

 

 

Ovde je dat jedan ugao sagledavanja Poruke Raspeća, odnosno moguća interpretacija Krsta i predlog kao pokušaj odgovora na prethodno pitanje. Vertikalna osa jeste Nebeska osa kojom silazi Bog i uzima (ostavlja) telesni lik, odnosno, kasnije, Sveti obraz kao dokaz svog prisustva. Naš predlog-prikaz ikone Raspeće tako proizilazi iz ikonografskog prikaza Sveto lice- Nerukotvoreni obraz (podsetimo se Teologije ikone, odnosno da je prva ikona ona koju je ostavio sam naš Gospod i da sve ikone potiču od ove ikone). U smeru odozdo na gore čitamo: od greha predstavljenog kao Adamova lobanja (prvobitni greh koji spira krv Gospoda) do Carstva Nebeskog (ruka Božija u mandorli koja prihvata pravedne duše) putem i kroz Isusa Hrista. Proširenje vertikale nalazimo samo u gornjoj sferi, koje simvoliše beskraj Nebeskog sveta. Tu je i dejstvo i volja Svete Trojice. Mandorla ima tamni centar, a to se tumači i shvata kao nespoznatljivost Božanske svetlosti koja se širi i nadvladava prirodnu spoznatljivu svetlost. Njeno rasprostiranje je sveobuhvatno. U slučaju ikone Raspeće unutar ove sveobuhvatnosti rasprostiranja mi ćemo pratiti rasprostiranje putem vertikalne i, zatim, horizontalne ose. Da je ovo ispravan put potvrdjuje pozlaćena površina u obliku krsta (podsetimo se da je zlato simvol Božanske svetlosti u ikonopisu). Dakle možemo čitati da se Božanska poruka, iskazana na ikoni Raspeće, iskazuje i sastoji u razapinjanju, ali ne samo telesnom, već potpunošću svog bića. Razapinjanje čini deljenje pa objedinjavanje, spoznaja suprotnosti i pomirenju u jedinstvu suprotnosti. Pomirenje je u centru krsta gde je uspostavljena ravnoteža, gde je centar svih svetova: SVETO LICE. Iz razapetosti tako proizilazi pomirenje čiji je ishod u verovanju (što su polovi udaljeniji na početku ovog puta to je pronalaženje ravnoteže blagodatnije i vera utemeljenija). Krst pozlaćen: zlato jeste svetlost Božija, dakle krst od Boga stvoren i dat čoveku kao putokaz. Jednu od brojnih polarnosti, tugu i radost, poklanja nam Bog preko svojih glasnika: dva andjela iznad horizontalne ose. Posvetimo se sada horizontalnoj osi: zemaljska osa, osa onog znanja koje nam je predato od Mojseja (Stari Zavet) do svetog Jovana Bogoslova (Novi zavet - Otkrivenje). Osa našeg življenja i spoznaje. Osa koja ima smisla samo kada je prekrštena vertikalnom osom. Tada govorimo o sozercanju. Donji deo ikone ispunili su Praznici Gospodnji kao istorijsko svedočanstvo života Sina Isusa Hrista i Mati Božije. Praznici počinju sa ikonom Blagovesti  i završavaju  ikonom Uspenije Bogorodice. Mati Božija je prvi čovek koji se  uspeo na nebo. Čitanjem niza Gospodnji praznici, odnosno shvatanjem jasne poruke na kraju, kao i težnjom udaljavanja, odnosno spoznavanjem što veće razdaljine izmedju polova suprotnosti unutar našeg življenja i pronalaženjem jedinstva (pomirenja) mi sozercamo ljubav, veru i nadu u Spasenje. Bela pozadina na našoj ikoni otkriva i znači čistoću, jasnost i apsolutno Istine. Raspeće, u svom jedinstvu, sadrži sve suprotnosti, sva čovekova dvoumljenja i razapinjanja. Ono poziva na pronalaženje raspetog unutar sebe, na ljubav, mudrost i dobročinstvo. Raspeće, jednom sozercano unutar sebe, vodi nas do podobija. Zato na našem predlogu ikone Raspeće u središtu krsta nije raspeto telo Gospoda našeg (telesno mučenje), već SVETO LICE, dakle ishodište razapinjanja, odnosno dostizanje podobija, sličenje Bogu.

 

VIDI : Raspeće, ikonopisao zograf Jugoslav, 98 x 98, 2003. godine

 

Ikona Pravoslavlja

 

Još jedan predlog istraživanja u kompoziciji ikone. Polazište za ovu ikonu bila je tradicionalna postavka Deisis, kao triptih. Desno krilo sadrži Raspeće koje iskazuje Telo, Stradanje i Žrtvu. Na Deisisu na ovom krilu nalazi se Mati Božija. Prvi Oboženi čovek. Veza izmedju Deisisa i Ikone Pravoslavlja ostvaruje se ovde prikazom Boga-čoveka, njegove telesnosti i stradanja. Uputstvo koje nam Gospod ostavlja, razapetost i razrešenje tog čovekovog stanja, nama izgleda, kroz beskrvnu žrtvu, kao put do Istine. Centralni deo sadrži Sveto lice, odnosno Istinu (na Deisisu, tu se prikazuje Isus Hristos na prestolu). Levo krilo sadrži Ruku Božiju sa pravednim i prihvaćenim dušama. Vera, Nada i Ljubav. Na levom krilu, na tradicionalnom prikazu Deisis nalazi se sveti Jovan Preteča, odnosno onaj koji najavljuje dolazak Spasenja. Mi smo se opredelili da prikažemo simvol Spasenja, odnosno ruku Božiju sa pravednim dušama. Na taj način simvol jasno iskazuje jevandjeosku poruku. čini nam se da ilustrovani triptih može nositi ime Ikona Pravoslavlja.

 

Ikona Pravoslavlja, zograf Jugoslav, triptih 38 x 83, 2003.godine

 

 

LITERATURA: vidi stranu Teorija i tehnologija ikone.